Kada počinje psihomotorni razvoj bebe?
Psihomotorni razvoj deteta počinje još u intrauterinom periodu, kada se odvija intenzivni anatomski, a potom i funkcionalni razvoj nervnog sistema.
Veći deo razvoja čula i pokreta odvija se u drugoj polovini trudnoće, tako da novorođenče u trenutku rođenja ima razvijene osnove reagovanja na čulnu i motornu stimulaciju. Teško je utvrditi pokazatelje začetaka psihičkog života fetusa, ali se refleksni pokreti javljaju u četvrtom mesecu.
.jpg)
Od euforije do ozbiljnosti
Od trenutka kada saznaju za začeće budući roditelji prolaze kroz karakteristične faze u kojima se pripremaju za roditeljstvo. U početku su euforični, no ubrzo nakon „prvog naleta“ dolazi svest o velikoj odgovornosti i neophodnoj zrelosti za ovaj životni zadatak. Tokom ove faze oba partnera preispituju svoje detinjstvo, karakteristike svojih roditelja i razmišljaju o tome kakvi bi roditelji želeli da budu. Jedan od važnih trenutaka u trudnoći javlja se najčešće između 16. i 20. nedelje, kada buduća majka oseti prve pokrete svoje bebe. Pokretanjem fetus na izvestan način „podseća“ buduće roditelje na sebe i svoje postojanje, podstiče ih da intenziviraju pripreme za njegovo rođenje. Tada počinje razvoj svesti o bebi kao izdvojenom biću. Trudnica stvara sliku budućeg deteta, koja je vrlo često idealistična, i ponovo prolazi kroz proces preisitivanja sebe, pa je smena euforičnog raspoloženja sa periodima tuge česta tokom tog perioda. Strahovi su učestaliji. Takođe, u ovoj fazi često se javljaju snovi o savršenom dečaku ili devojčici, kao i svest o preferenciji pola. Tokom poslednjih meseci trudnoće budući roditelji sve realističnije doživljavaju svoju bebu. U toj fazi domovi se preuređuju, kupuju se stvari za bebicu, biraju imena. Oba roditelja su u velikoj meri upoznata sa procedurama pre i nakon porođaja. Širi porodični krug sve je uključeniji u iščekivanje prinove.
Uticaj maminih emocija na bebu
U periodu trudnoće većina žena razmišlja o tome da li i na koji način njeno emocionalno stanje utiče na razvoj bebe. Telesne, odnosno hormonske promene kroz koje trudnica prolazi jedan je od razloga što se trudnoća naziva „drugo stanje“. Povišena ili neujednačena emocionalnost čest je prateći efekat trudnoće. Svaka emocija koju doživljavamo, bilo prijatna ili neprijatna, ima psihološku, fiziološku i ponašajnu komponentu. Putem fiziologije trudnice, tj. putem krvotoka, njene emocije se prenose na fetus. To se odnosi i na prijatne, kao i na neprijatne emocije. Naravno, to ne znači da žena tokom trudnoće treba da bude pod staklenim zvonom, da beži od neprijatnih emocija, jer oni svakodnevni stresovi koje doživljava i prevazilazi ne ostavljaju trajni trag na njoj, pa ni na njenoj bebi. Međutim, hroničan stres (partnersko ili porodično nasilje) ili jaka trauma (saobraćajna nesreća, napad, prirodne nepogode...) mogu dovesti do drastičnog povećanja hormona stresa u organizmu, što dovodi do povećane pokretljivosti fetusa i „fetalne panike“. Nakon rođenja ove bebe su često hiperaktvne, a mogu imati i poremećen metabolizam. Naravno, važi i obrnuto, sve ono što uvodi trudnicu u prijatna osećanja opuštenosti, ljubavi, nežnosti, takođe se preko krvotoka prenosi na bebu. Zato se trudnicama i savetuje da biraju aktivnosti koje im prijaju (slušanje muzike, boravak u prirodi i sl.), kao i da traže podršku u bližem okruženju (partner, bliža i dalja porodica, prijatelji...). Sve su ovo važni izvori prijatnih osećanja koja će budućoj majci a i bebi mnogo značiti na pragu rođenja.
Autor teksta: Slađana Đorđević, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut
Stručni saradnik Škole roditeljstva Nada Lazć
