Poznati roditelji

Mirka Vasiljević: Uživam u tome što sam mlada mama

Uživam u tome što sam mlada mama

Troje mališana pre 25. godine, i to u Srbiji, nimalo nije uobičajeno. Kada se tome doda da je ova mlada mama uspešna glumica, logično je pitanje kako ona sve to postiže. Mirka Vasiljević, omiljeno lice s naših ekrana još iz vremena kada je kao devojčurak zaigrala u filmu „Mi nismo anđeli“, danas mama Andreja, Adrijane i Mihaila, podelila je s nama svoje roditeljske trikove.

  • Mame poput vas nisu uobičajene u Srbiji. Kakvo je vaše iskustvo biti mlada mama troje dece?

 - Odrasla sam u velikoj porodici, uz tetke i teče, brata od tetke kojeg posmatram kao rođenog. Rastući s njima, uvidela sam čari velike pvezane porodice, jer smo uvek bili tu jedni za druge, zajedno provodili i lepe i manje lepe trenutke. Iako sam bila jedinica, znala sam šta znači živeti u velikoj porodici. S druge strane, želela sam da budem mlada mama ako se za to stvore uslovi.

  • I Vujadin je imao slične poglede na roditeljstvo?

  - Vujadina  sam upoznala s 19 godina i uvidela da on  tačno zna kuda želi da mu ide život, kao i ja. Već sa osam-devet godina opredelio se da mu poziv bude fudbal i mnogo toga je žrtvovao da bi postao uspešan. Toliko je propuštenih druženja, izlazaka. Slično iskustvo sam i ja imala s glumom, tako da smo oboje od mladih dana znali šta je kada si mlad a samostalan, posvećen cilju. Jednostavno, na istim smo talasnim dužinama. I posle godinu dana zabavljanja shvatili smo kako želimo da proširimo porodicu. Srećom, nismo morali dugo da čekamo, prvog sina, Andreja, dobili smo 2011, ćerka Adrijana došla je na svet 2012, a najmlađi Mihajlo stigao je krajem 2014. godine.

  • Koliko je teško, a kolike su prednosti imati decu između kojih je mala razlika u godinama?

 - Najveća prednost ranog roditeljstva i manje razlike između dece je to što kada si mlad, nisi svestan svih nedaća koje mogu da vas sustignu. Kada decu dobijete u kasnijim godinama, mnogo ste obazriviji i uplašeniji zbog minulog staža. Dok ste mlađi, nije vas život još išibao, pa nema mesta negativnom razmišljanju, drži va pozitivna životna energija. S druge strane, mlad organizam lakše podnese porođaj, brže se oporavi, lakše se izbori i s napornim periodima umora i nespavanja dok je beba mala. Doduše, ja sam vasptana tako da u svemu vidim samo pozitivno, pa i kad mi je teško i imam mnogo obaveza, pomislim da mi je sada sigurno lakše nego pre šest meseci.

  • Roditeljstvo je danas, čini se, ogromna odgovornost?

- Iako sam želela i planirala bebu, kada sam ostala trudna sa Andrejem, bila sam preplašena shvativši koju odgovornost to nosi. Pitala sam se jesam li spremna za sve novo što dolazi. Naročito gledajući svoju majku koja se odricala mnogo toga da bih ja stigla na foklor, snimanja i u školu.  Onda sam rekla sebi: „Želela si to, snaći ćeš se bez obzira na sve“. Znala sam da nije jednostavno, da traži puno vremena i odricanja, ali kao neko ko radi od detinjstva,  ko je dugo na traci, bez luftiranja i perioda kada ne radi ništa, nije mi bilo teško da se naviknem. Naprosto, već godinama sam živela u veoma brzom tempu obaveza.  Kada smo videli da nam sa Andrejom dobro ide, za drugo i treće dete nije bilo dileme.

  • Ima li i negativnih strana?

 - Uslovno rečeno, mane su što svoj život morate da stavite sa strane na neko duže vreme i sve preorijentišete prema deci, a vaše okruženje to možda ne može da isprati. Na primer, moje drugarice još nemaju decu i njima nije zabavno što se viđamo na kafi u igraonicama, ali meni je to sasvim u redu i normalno. Nedavno sam pričala s mamom i tetkom. Kada je moja mama bila mala, kada dođu gosti, deca su išla u sobu. A mama je mene počela da vodi na druženja s prijateljima, danas se ja s prijateljima viđam samo kada nam deca dozvole. Za samo 50 godina naš doživljaj roditeljstva drastično se promenio, kao i vaspitanje dece i odnos prema njima. Što znači da sam pre 30 godina imala troje dece, život bi mi bio mnogo lakši.

  • Da li ste imali pomoć oko dece, naročito dok su bila baš mala?

 - Imam sreće da sam odrasla u porodici gde smo svi vezani, prećutno uskačemo jedni drugima kada zatreba pomoć i srećna sam što je tako. U našoj kući živi nas 12. S druge strane, usvojila sam to da ako se odlučiš da budeš roditelj, ne možeš da budeš sebičan i misliš samo ne sebe i svoje potrebe. Ti si tom detetu vodič sve dok ne stane na noge. Ovde prvenstveno mislim na uzrast do šeste-sedme godine kada pravite bazu vaspitanja za dete, sve posle toga je nadogradnja. Zato sam mišljenja da roditelji treba da budu prisutni, a pomoć koriste samo kada baš moraju. Ali ako im obaveze dozvoljavaju da budu dva ili tri sata, neka to bude kvalitetno, a ne da su ceo dan pored deteta a da ga i ne pogledaju. Zato se trudim da sam što više kod kuće, a privatne obaveze, osim posla, svela sam na minimum. Naročito jer je moj muž profesionalni fudbaler, što znači da je dva-tri dana nedeljno van kuće, tu su i treninzi...  S druge strane, nisam zapostavila ni prijatelje, ali prosto, porodica i posao su prioriteti.

  • Prva dva puta porodili ste se u Francuskoj, treći put u Srbiji. Možete li da uporedite ta iskustva?

 - Čini mi se da sam na prvi porođaj otišla potpuno nesvesna svega. Bila sam s Vujadinom u Bordou, nisam govorila francuski, ali sam smatrala da je najbolje da se porodim u zemlji gde je trenutno moj suprug kako bismo bili zajedno od prvog trenutka. Otišla sam u bolnicu koju mi je klub preporučio, oba puta to je bila državna bolnica u Bordou. Kako su tu bili baka i deka s majčine strane koji su došli da mi pomognu, naručila sam, vođena pričama iz Srbije, da mi donesu neku hranu posle porođaja. Bila sam šokirana kada sam u bolnici dobila meni da biram jela! I hrana je bila odlična. Neko je mogao 24 sata da bude sa mnom u sobi, imala sam maksimalni komfor i slobodu. Neke žene fudbalera pitale su me zašto se nisam porodila u privatnoj bolnici, ja sam se na to našalila: „Da li se tamo onda porode umesto vas?“  Za treći porođaj do samog kraja nisam znala gde će biti, jer smo čekali da vidimo gde će Vujadin potpisati ugovor. Tako sam se zadesila u Beogradu i pozvala doktora kod kojeg sam u trudnoći povremeno išla na preglede. Porodila sam se u Medigrupu, za 40 minuta. Kako je to privatno porodilište, uslovi su bili vrlo slični onima u francuskim državnim porodilištima, pa su sva moja iskustva s porođaja zaista sjajna.

  • Koliko je teško da se posvetite svakom detetu s obzirom na to da je svako ličnost za sebe, a razlika između njih je mala?

 - Ja sam od roditelja koji gotovo nikada ne odvajaju decu, svi idemo negde zajedno, svi dobijaju poklone zajedno... Uprkos tome, trudim se da ih uvek gledam kao individue, svakom treba pristupiti na pravi, njemu potreban način. Deca ne treba da se osećaju ugroženo jedno od drugog,  oni osete kada ste se svakom od njih posebno posvetili. Mali su, nekada bi želeli da su sami, ali kako rastu, sve su svesniji da je to ogromna prednost: imaju prijatelja, drugara za igru i oslonac. I sada ih učim da svađe moraju da budu kratke i brzo se zaborave, jer će oni uvek biti tu jedni za druge, i kada mame i tate ne bude.

  • Kakvi su vam poslovni i porodični planovi?

 - U Srbiji smo svi dok Vujadinu traje ugovor sa Crvenom zvezdom, a posle ćemo videti kako dalje. Nas dvoje od početka imamo dogovor da se ne mešamo jedno drugom u karijeru, jer bi bilo šteta da se bilo ko od nas odriče onoga u čemu je uspešan i za šta se kao mlad mnogo žrtvovao. Još uvek nam je lako da se organizujemo jer deca idu u vrtić, ali sledeće godine Andrej treba da krene u školu i moramo da napravimo plan gde će se i kako naša deca školovati.

Iako je ovako možda nekada komplikovano, nisam spremna da se odreknem publike i karijere koju gradim od 13. godine. Trenutno snimam seriju, radim tri-četiri predstave i uživam. Videćemo šta novi dan donosi.

Na predstavu  - iz porodilišta

  • Kad ste nakon porođaja vraćali glumačkim obavezama?

 - Tačnije je reći da nisam ni stajala. To možda s moje strane nije najpametnije, ali takva sam. U trećoj trudnoći  radila sam do 18. decembra 2014, a 23. decembra sam se porodila. Već 23. januara igrala sam prvu predstavu. Moj kum i kolega Nemanja Jančić se šalio kako sam ga odmah posle porođaja pitala kada je sledeći termin predstave.

Šalu na stranu, ako igrate predstavu, to je tri-četiri sata odustvovanja iz kuće i nije problem ni za mene kao mamu, a nije bio ni za moju decu.

Ništa mi nije bilo teško

  • Šta vam je najteže padalo u prvom periodu, nespavanje, nemogućnost da kontrolišete svoje vreme, da se imalo posvetite sebi...

 - Nisam nešto bila svesna da mi je bilo teško. Možda sam imala tu prednost što sam prva dva puta bila hiljadama kilometara od svoje kuće, pa osim bavljenja bebom i brige o kući nisam imala nikakve druge obaveze. Tu su bili i moji baka i deka da mi pomognu, pa su prva tri meseca  prošla prilično lagano dok nismo došli u Srbiju. Slično je bilo i kada se rodila Andrijana, a  posle kada je došao Mihajlo, već smo bili u mašini za mlevenje i nismo imali vremena da mislimo da li nam je teško.

 

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara
string(0) ""
string(0) ""