Biti roditelj

Decu ne kvari ljubav, već manjak discipline

Decu ne kvari ljubav, već manjak discipline

Čini se da nikada nije bilo teže biti roditelj, niti odrediti šta je roditeljski “posao”. Dok jedni smatraju da su nam za vreme u kojem živimo neophodne nove vaspitne metode, drugi tvrde da se suočavamo sa raspuštenim generacijama dece, a to dovodi do zaključka da sa savremenim vaspitanjem nešto nije u redu. Teško da ćemo u brojnim popularnim knjigama o roditeljstvu pronaći odgovor na pitanje koji je od tri danas aktuelna modela vaspitanja “dobitni”.

Za Zorana Milivojevića, psihologa i psihoterapeuta sa dugogodišnjim iskustvom upravo na temu vaspitanja i roditeljstva, pravi model je onaj nastao iz spoja prva dva - a to je ljubav plus disciplina.

- Deci treba ljubav jer na osnovu pokazane ljubavi oni zaključuju da su vredna ljudska bića, ali im treba i disciplinovanje, pošto misle da je sve prijatno istovremeno i korisno. I ta kombinacija je pobednička, jer je rezultat vaspitanja dete sa izgrađenom pozitivnom predstavom o sebi, izgrađenim navikama i samodisciplinom. U Vojvodini je bilo poznato “nemačko vaspitanje” koje se svodilo na to da roditelji deci ne pokazuju ljubav i da od njih puno zahtevaju. Takva deca su postajala veoma vredna, ali nisu bila sigurna da li ih roditelji vole. I psihoterapeuti su shvatili da je nepokazivanje ljubavi napravilo veliku štetu: nisu razvili samopoštovanje i postali su skloni depresiji i samoubistvima. Reagujući na to stručnjaci su obavestili roditelje da je veoma važno deci pokazati ljubav, a to je dovelo do zastranjivanja u drugom pravcu. Ako je ranije bila disciplina bez ljubavi, sada je zavladao vaspitni model ljubav bez discipline. Te generacije su odrasle i imamo rezultat: nedovoljno socijalizovani ljudi, bez socijalnih veština, zavisni od roditelja, skloni hedonizmu, bez motivacije da se nečemu posvete, bez želje da odrastu i napuste udobno detinjstvo.

Da li su promene neminovne, s obzirom na to da današnja deca odrastaju u veoma, veoma izmenjenjom društvu u odnosu na ono od pre nekoliko decenija?

- Promene su neminovne, ali nisu sve dobre. Nekada su roditelji imali okvirnu ideju u kakvom će svetu živeti njihova deca i pripremali su ih za taj svet. Danas je došlo do “ubrzanja istorije”, ima toliko tehnoloških i drugih inovacija koje drastično menjaju društvo tokom životnog veka pojedinca. Možemo da zavirimo u budućnost u smislu šta će biti za pet godina, ali niko ne može znati šta će biti za petnaest ili dvadeset. I to je problem roditelja: izgubili su osnovu na kojoj su stajali a koja im je davala samopouzdanje da od dece zahtevaju ovo ili ono.

 

Normalno je da u vaspitanju pravimo i greške, da li je narcisoidno dete rezultat roditeljskih grešaka ili je nešto i do njegovog karaktera?

- Svako malo dete je “narcis”, ono je nužno egoistično, bez empatije, jer njegova sposobnost shvatanja nije dovoljno razvijena. Detetom upravlja ono što zovemo “princip prijatnosti”, uverenje da je sve što je neprijatno štetno, a sve što je prijatno korisno. I zato dete pruža otpor koji roditelji treba da savladaju kako bi ga socijalizovali, pomogli mu da razivija navike, empatiju prema drugima, itd.

Ukoliko roditelji to ne rade, već je dete samo voljeno, ono želi da stalno uživa, te roditelje i druge ljude koristi kako bi sebi povećalo udobnost i prijatnost, a izbeglo svaku vrstu neprijatnosti. Ako roditelji to dozvole, dete će ostati u narcisoidnom stadijumu.

Glavni problem kod narcizma je ravnodušnost prema drugima, oni nisu važni, sa njima se ne saoseća, nema empatije, rečju, smanjena je sposobnost za emocionalno vezivanje, ljubav.

 

Da li zaista ugađanjem detetu i našim trudom da ono bude srećno i zadovoljno mi od njega pravimo narcisa?

- Ne može velika ljubav da pokvari dete. Njega kvari nedostatak onog drugog, a to je disciplinovanje. U odnosu deteta i roditelja pojavljuje se prirodan konflikt, jer detetom upravlja princip prijatnosti a roditelj ga uči da nije važno da li je nešto prijatno ili nerpijatno, već da li je korisno ili štetno. I kada dete nauči da postoje korisne neprijatnosti i štetne prijatnosti, i kada počne time da se upravlja, roditelj je uspeo. Disciplinujući roditelj mora da radi tri stvari: da postavlja granice između dozvoljenog i nedozvoljenog; da zahteva da se dete bavi određenim aktivnostima koje su korisne ali njemu neprijatne; da kažnjava kada dete to odbija.

Kada roditelji primete da se dete ne ponaša na način koji žele, kada brinu da su pogrešili, stvari i dalje mogu da se isprave. Najlakše je kada je dete malo, ali i kod tinejdžera je moguće nekada i porodičnim tretmanima postići pozitivnu promenu.

 

Koji konkretni postupci dovode do pojave narcisoizma i razmaženosti?

- Najkraće - izostanak kažnjavanja. Narcisoidno dete je obožavano dete kome svi ugađaju, koje je naviklo i kome je normalno da se svi žrtvuju za njega, tako da ne oseća zahvalnost niti dužnost. Ako roditelji daju puno ljubavi, ali ne mogu da disciplinuju, bilo bi dobro da vide šta ih to unutar njih sprečava da disciplinuju, da to osveste i prevaziđu. Veoma često je u pitanju nezadovoljstvo svojim roditeljima i želja da se vaspitava “potpuno različito”.

 

Da li je narciosoidnost pojedinačna, ili je masovnija nego ranije?

- U pitanju je epidemija koja se širi Evropom i drugim razijenim zemljama. Nemoćan roditelj je onaj ko nije uspeo da prevlada detetovu volju i koji se podređuje detetu. Kada treba da zaoštri stvar, da uđe u konflikt, on se sažali, oseti krivicu što tog trenutka “traumatizuje” dete, povlači zabranu ili zahtev i tako mu popušta.

Nije dobro kada je roditelj previše moćan, pa sve mora da bude po njegovom, ali nije dobro ni kada je nemoćan, pa je sve po detetovom. Dobro je kada je u pitanju dinamički odnos u kojem roditelj dozvoljava da dete nešto radi po svome, a nešto zahteva od njega.

Roditelji koji izbegavaju konflikt pogrešno misle da bi to ostavilo negativne posledice na dete. A kako je puno takvih koji pokušavaju da samo ljubavlju vaspitaju svoje dete, plašeći se da bi ga disciplinovanje traumatizovalo, puno je i razmažene dece koja izrastaju u nesocijalizovane adolescente, kasnije u narcisoidne osobe.

 

Šta kada roditelji imaju različite vaspitne metode i postupke, kako to utiče na dete?

- Idealno je da oba roditelja pružaju detetu ljubav i da ga disciplinuju. Nije dobro da jedan pruža ljubav, a drugi disciplinu, jer onda dete misli da ga jedan voli, a drugi maltretira. Ali iskustvo pokazuje da ako bar jedan od roditelja ima dobar stav, pruža i ljubav i disciplinu, to je dovoljno da se dete razvija u dobrom pravcu. To je posebno važno kod razvedenih parova kada dete živi sa mamom, a tata, koji ga samo povremeno uzima, pruža mu isključivo ljubav. Tada mama treba i da voli i da disciplinuje, a dete će to kasnije znati da ceni.

 

Šta je iz starih pristupa roditeljstvu dobro pa roditelji mogu bez bojazni da primene?

- Interesantno je da naše tradicionalno vaspitanje južnije od Vojvodine ima formulu ljubav plus disciplina, iako bi moglo da ima više disciplinovanja. Dakle, mene često kolege ne slušaju, pa misle da sam konzervativan, ne shatajući da sam ultramoderan – da je na delu treći talas u vaspitnim teorijama koji uspostavlja ravnotežu između starog i novog.

Ostavi komentar